„Српско-турски ратови 1876–1878. у документима Државног архива Србије“

______________
Oнлине изложба Државног Архива Србије

Српско-турски ратови вођени у периоду од 1876. до 1878. године представљају фазу у развоју такозваног „Источног питања“ – процеса распада Османског царства и формирања независних националних држава на његовој територији. Узрок почетка српско- турских ратова представљао је устанак Срба у Босни и Херцеговини 1875. године, познатији као „Невесињска пушка“, након чега су Србија и Црна Гора Турској објавиле рат 1876. године. Главни циљ српске политике био је да издејствује припајање Босне и Херцеговине Србији, искористивши стање у Босни и Херцеговини после насилног гушења устанка од стране Турске. Иако српске државе у овоме нису успеле, ратови су ипак допринели територијалном проширењу и признању државне независности Србије и Црне Горе.

Први српско-турски рат

Србија и Црна Гора ушле су у рат против Турске без подршке својих некадашњих савезница Грчке и Румуније, док су Русија и Аустроугарска на састанку у Рајхштату одлучиле да се у рат не мешају, уз договор да ће у случају победе Турске издејствовати „status quo ante bellum“, а у случају победе Србије спречити формирање велике јужнословенске државе на Балкану.

Србија је у рат ушла као технички слабије опремљена страна, располажући са око 123.000 војника. Овом броју се, такође, прикључио известан број добровољаца из Русије, Италије, Војводине, Босне и Херцеговине, Бугарске, Македоније и Старе Србије. У складу са ратним планом целокупна армија је била подељена у четири војске са тачно одређеним задацима:

  1. Моравска војска под командом генерала Михаила Черњајева са задатком да пређе границу, опседне Ниш и продре на југ и југоисток ка Белој Паланци, Пироту, Прокупљу и Куршумлији
  2. Тимочка војска под командом пуковника Милојка Лешјанина прикупљена код Зајечара са задатком да пређе границу, заузме стратешки положај Кулу и ту се заустави
  3. Дринска војска под командом генерала Ранка Алимпића са задатком да чува границу на Дрини
  4. Ибарска војска под командом генерала Франтишека-Фрање Заха прикупљена на Јавору да врши офанзиву ка Сјеници и Новом Пазару

Након првобитних успеха под командом генерала Черњајева и пуковника Хорватовића код Јанкове клисуре, Беле Паланке, Пирота и Бабине Главе, српска војска се суочила са потешкоћама. Ибарска војска, под командом генерала Заха, била је заустављена и поражена код Калипоља, а Тимочка војска под командом генерала Милојка Лешјанина, потучена код Куле и чак изгубила стратешки положај Велики Извор (18. јула). Након неуспелог покушаја да се поврати Велики Извор, српска војска је претрпела страховити пораз који је означио прекретницу у рату – Србија је била приморана да остатак рата проведе у дефанзиви.

Под притиском нових ратних невоља и злочина које је турска војска чинила, кнез Милан Обреновић био је спреман да затражи примирје, али га српска влада у томе није подржала. Док су расправе о примирју трајале, српска војска успела је да се поново групише и извојује победу на Шуматовцу (21. августа). Охрабени овим успехом, свесни да је ова победа Србији донела бољу преговарачку позицији, кнез Милан и влада одлучили су да ипак затраже прекид непријатељстава.

Међутим, генерал Черњајев и славенофилски круг окупљен око њега, сматрали су примирје лошим потезом, јер им је циљ био да продуживши рат испровоцирају улазак Русије у сукоб са Турском. У жељи да прекине преговоре о примирју, генерал Черњајев је на Делиграду прогласио Кнежевину Србију за краљевину, а кнеза Милана Обреновића за краља. Међутим, обавештени о негативним реакцијама Русије и Аустроугарске, кнез и влада нису прихватили овај чин.

За време преговора о примирју, које је изнова опструисао Черњајев, српска и турска војска сукобиле су се 1. октобра код Кревета у бици која се завршила без победника и уз велике губитке обеју страна. Међутим, имајући значајно бројније људство, Турска је успела да се опорави од битке и да српској војсци нанесе пораз код Великог Шиљеговца (23. октобра), приморавши је на повлачење до Ђуниса. Након овог пораза, генерал Черњајев је саветовао кнезу Милану да закључи преговоре о примирју, након чега је предао команду Ђури Хорватовићу и напустио Србију.

На Цариградској конференцији од 11. децембра 1876. године Турска је пристала на „status quo pure et simple“ за Србију и мање преправке границе за Црну Гору. Споразум о миру потписан је 28. фебруара 1877. године и њиме је завршен Први српско-турски рат. Србија је из овог рата изашла са 6.000 погинулих и несталих и око 9.500 рањеника.

Санитетска служба

Србија је у рат ушла и са недовољно развијеном санитетском и лекарском службом. У 1876. години у Србији је радило 60 лекара, од чега само 19 војних, а Србија је у овом трнутку имала само једног школованог хирурга – Владана Ђорђевића, за време рата начелника санитета при Врховној команди. На његову иницијативу, почетком 1876. године основано је Српско друштво Црвеног крста и на тај начин су путем прилога и добровољаца формирана одељења санитета при српској војсци. Ипак, ова служба била је формирана „ad hoc“ и без адекватне припреме особља или опреме. Прихват рањеника обављао се у баракама које нису биле предвиђене за то, хирурзи су користили прибор са дрвеним дршкама и нису располагали лекарским униформама – већина њих носила је једноставно народно одело. Сваки од хирурга имао је бар по један већи нокат на руци који је коришћен за испитивање рана, а стандардан приступ испитивању рана обављао се убодом прста у рану. Ипак, у току рата, захваљујући помоћи из иностранства, Србија је успела да изврши нешто бољу организацију свог санитета. Тако је из Велике Британије у Србију дошло 5 лекара и 5 мединицских сестара који су у Београду отворили Британску болницу за рањенике, као и Завод за ратну сирочад, прву установу те врсте у Србији. Са руским добровољцима у Србију су пристигла 123 лекара и 118 медицинских сестара, који су са собом донели и једну новину чак и за британске лекаре – хируршки прибор израђен у потпуности од метала, без дрвених дршки. До краја српско-турских ратова, кроз Србију је прошло око 200 лекара из Велике Британије, Русије, Румуније, Грчке, Немачке, и Аустроугарске.

Руски добровољци

Руски добровољци, панслависти, приспели су у Србију без подршке своје матице – Русије, и у току целог Првог српско-турског рата, ратовали на страни Србије противно жељама Руске царевине која није одобравала њихов одлазак. Предвођени генералом Черњајевим, који се у руској војсци истакао заузимањем Ташкента, због чега је и добио надимак Лав од Ташкента, у Србију је дошло око 2.500 руских добровољаца. Нарочито је био значајан долазак великог броја руских официра, због велике разлике у броју српског официрског кадра у односу на Турску. Руски добровљци су се борили под заставом са такозваном Адамовом лобањом – црном заставом са белом лобањом и бутним костима укршеним испод ње, симболом који су касније преузели српски комити у току борбе у Македонији и Првом светском рату. У рату са Турцима у Србији погинуо је и Николај Николајевич Рајевски, историјска инспирација за лик грофа Вронског из романа „Ана Карењина“ Лава Толстоја.

Италијански добровољци

На иницијативу Ђузепеа Гарибалдија, познатог италијанског борца за независност, у Италији је формиран одред од 500 Италијана-гарибалдинаца, који су послати у Србију да помогну у српско-турским ратовима. На челу овог одреда налазио се Челсо Черети, а о ратовању гарибалдинаца у Србији писаног трага оставио је један од учесника Ђузепе Брабанти, италијански адвокат, уредник листа „Resto dell Corlino“ и италјинаски ратни дописник из Србије. Своје сведочанство о рату Србије и Турске објавио је 1877. године у свом делу “Србија”. Другом издању ове књиге, која је поред извештаја о рату садржала и бројне белешке о друштвеном и културном животу у Србији, дао је наслов “На дрини – Sulla Drina”. Књигу је у скраћеном издању, 1958, објавила Српска књижевна задруга под насловом “Гарибалдинци на Дрини 1876”.

Други српско-турски рат

До преокрета у спољној политици Србије дошло је са почетком руско-турског рата 24. априла 1877. године. Испрва, руски цар је кнеза Милана Обреновића и Јована Ристића, министра иностраних дела, на састанку у Плоештију саветовао да остану неутрални, али након застоја руске војске код Плевне, Русија је и званично упутила позив Србији да се укључи у рат против Турске. Србија је у Други српско-турски рат ушла 13. децембра 1877. године, са око 89.000 војника.

Српска војска, сада подељена у корпусе, имала је скоро истоветне циљеве као у претходном рату: Шумадијски (под командом генерала Јована Бели-Марковића), Моравски (под командом пуковника Милојка Лешјанина) и Тимочки корпус (под командом пуковника Ђуре Хорватовића) имали су задатак да се усмере према југу и југоистоку, опколе Ниш, заузму Бабину Главу, Белу Паланку и Пирот, наставе наступање ка Софији и пресеку важне везе за дотурање помоћи турским снагама које су се супротставиле Русима; Дрински корпус (под командом генерала Ранка Алимпића) требало је да буде у одбрани према Босни, а Јаворски (под командом пуковника Теше Николића) је имао задатак да у погодном тренутку пређе из одбране у напад према Новом Пазару и Сјеници; помоћна Тимочко-зајечарска војска добила је задатак да нападне и освоји Кулу и Видин.

Српске јединице су за кратко време опколиле Ниш, заузеле Куршумлију, Самоково, Преполац, и Бабину Главу, а 24. децембра успеле су да освоје и Белу Паланку и тако прекину долазак турских трупа из Босне, Албаније, и Косова. Након заузимања Пирота 28. децембра и пада Софије у руске руке, српска војска је у нападу на Ниш освојила град 12. јануара 1878. године. У тренутку када су се српске трупе налазиле код Грачанице, до њих је доспела вест да су Русија и Турска потписале мир у Једрену, 5. фебруара 1878. године, чиме је био завршен Други српско-турски рат. Српска војска се показала много боље него у првом, изашавши из рата са много више успеха, од којих се најважнијим сматрало заузимање Ниша (11. јануара), и мање жртава: око 2.400 погинулих и 3.000 рањених.

Трећом тачком уговора о примирју у Сан Стефану за Србију је била предвиђена независност и исправка граница, а праву узбуну у Србији изазвале су вести да Русија не помишља да се Србији обезбеде територије које тражи, него да јој се за рачун Бугарске одузму: Ниш, Пирот, Трн, Лесковац и Врање. Кнез Милан је био толико одлучан да задржи Ниш да је био спреман да уђе у рат са Русијом. Тада су Руси пристали да Србији остану Ниш и Лесковац, али су јој у корист Бугарске узели: Трн, Пирот, Врање и Кулу. Као надокнада издејствована је сагласност Турске да се Србија прошири у правцу Косовске Митровице и Новог Пазара, али без та два града. Главни циљ Русије у преговорима са Турском било је стварање Велике Бугарске, која је касније названа Санстефанском. Ово је наишло на противљење у српским круговима, и на срећу Србија је у овом имала подршку великих сила. Убрзо после потписивања Санстефанског мира, велике силе су се састале на конгресу у Берлину од 13. јуна до 13. јула 1878. године и донеле одлуку о његовој измени. Најважнија добит за Србију после Берлинског конгреса била је територијално проширење које је укључивало округе: Нишки, Пиротски, Врањски и Куршумлијски, добијање Малог Зворника и Сакара и признање државне независности Кнежевине Србије.